- Hajde da se nađemo u 5 na Terazijama?

- U 5, važi. A na kojim Terazijama?

- Meni su usput one stare.

- Čekaj, misliš prave stare ili nove stare…?

Izvor:Flickr-joanneteh_32(loving Laduree)

Čelenke gradske vlasti ponovo su bile češane u potrazi za fantastičnim projektom koji će pomoći razvoj grada, unaprediti život sugrađana, dovesti strane investitore, i ostalo blabla. Tako se došlo na apsolutno brilijantnu ideju. Ima na Novom Beogradu prazna livada, hajde da tu izgradimo Terazije. Ček, Terazije, one što su dva kilometra od livade?! Pa, da, samo što će ove novobeogradske Terazije da budu starinske. Genijalno, što da ne, super ti je fora.

Ali da li je to baš tako? Na stranu uobičajene patetike o tome kako nam pola zemlje umire od gladi, to genijalne projekte nije sprečavalo do sada, pa teško da će i od sada. Pustimo i uobičajene kuknjave o tome kako se samo u Beogradu nešto dešava, nek’ se o tome brine, recimo, Čika Đomla. Istina je, i u gradu, i u zemlji, postoji bar hiljadu i jedna preča stvar od replike Terazija. Ali ako ta replika već treba da predstavlja nekakvo kulturno, arhitektonsko ili kakvo god dostignuće, pozabavimo se tim aspektom.

Evo malecnog paradoksa. I prave Terazije, one u centru Beograda, poprilično se raspadaju. Sam Bog zna kad su fasade poslednji put oprane. A ako se krene samo malo malo niže od Terazija, pa se zaputite u kraj oko želežničke stanice, otkrićete da se možda i najveći arhitektonski biseri koje imamo, autentčne zgrade iz prošlih vremene, projektovane od strane svetski priznatih arhitekti, takođe raspadaju. Ukrasi od neprocenljive umetničke vrednosti na ivici su izumiranja, a usput bi kad usled nebrige napokon otpadnu sa fasada mogli nekog i da ubiju. Zgrade kojim bi se svaki drugi grad ponosio, u Beogradu vonjaju na svež urin.

Na novim-starim Terazijama, po planu i projektu, uglavnom će nići restorani, kafići i hoteli. Jer ništa Beogradu nije tako preko potrebno kao još kafića, restorana i hotela. Svi znamo da se pošteni Beograđani već godinama ne bakću da sami kuvaju kafe i ručkove, već se hrane isključivo po restoranima, pa je primetan deficit ugostiteljskih objekata. Svaki dan izbije bar 14 tuča oko praznog stola u birtiji. Povrh toga, još i sve vrvi od turista, nemaju gde jadni da spavaju, saplićemo se o njih po klupama u parku i trotoarima, pa su novi hoteli apsolutni prioritet.

Sasvim logično, kako zli dušebrižnici ne bi kukali da gradski oci misle samo na iće i piće, pa u koju god odeću da je kelner obučen, Terazije 2 biće i stecište kulturnih dešavanja, tu i tamo će se u kafane prilepiti neke slike, ili će da se pusti neki filmičić na projektor, isti onaj koji inače služi za gledanje Novakovih mečeva. I pre nego što se neko doseti da Novi Beograd, inače najveća opština u Evropi, nema nijedno profi pozorište na svojoj teritoriji (kad smo već kod kulture i prioriteta), dovešće garant i neku decu da nekad tu nešto recituju i milina.

Naravno, sve to je dobro za sve nas, jer će se opštini i gradu cela papazjanija već nekako isplatiti. Zarađen novac možda ulože u repliku Pašićevog Trga iz tridesetih, pa videćete već, kad biznis sa replikama jednom krene, to posle samo ide.

I za kraj, čestitajmo milom Dragačentu i celoj ekipi na ingenioznosti, kreativnosti, nezadrživom napretku i razvoju grada. Ili, ako ni na čemu drugom, ekološkoj svesti i recikliranju scenografije iz filma drugog Dragančeta.

S.Erdeljan

Izvor:Flickr-tanakawho

Đurđevdan, jedan je od najviše slavljenih praznika kod Srba, tu odmah posle one druge slave i Prvog maja, kao i Nove Godine i pravoslavnog Božića, a i onog sveca što je bio bitan na dan kad smo doneli važeći Ustav. Kićenje kapija i ulaznih vrata venčićima od poljskog cveća tradicija je Đurđevdana, a sad imamo priliku da je apgrejdujemo u lepljenje plakata i sprejo-grafitne parole partijskog podmladka. No, ovaj Džurdževdan nije kao ostali Džurdževdani, jer na ovaj Džurdževdan saznaćemo, pored toga kako će izgledati slavski kolač DS-a, i to ko će kome svoj venčić dati, pletenicu upleti i veselo pevati, “Proleče ne moje rame sleče,” znamo da Ceca neče.

Na Đurđevdanak (hajdučki sastanak) i Mitrovdanak (hajdučki rastanak) nekada se i državi plaćao danak – dva puta godišnje – za Đurđevdan i Mitrovdan. A marva se na Đurđevdan šibala vrbovim i drenovim prućem radi zdravlja i napretka stada, krda. Ovde nemam šta da dodam, sve se samo kazalo.

No biće to fešta lepa i vesela, cveća, pića i ića. Kad se doteramo svi lepo, baš k’o za u goste, pa sa sve darovima krenemo prvo na glasanje, a posle po slavama da se pičimo ko je za koga i čiji će da pobede. A u ponoć, kad tako zapiti dočekamo rezultate, možemo da kažemo, proslavismo Džurdževdan.

No i za ovaj Đurđevdan ostaće večita dilema srpskog glasača, sa i bez slavskog kolača. “Ja bih da glasam protiv, al ne znam za koga?” Sa o Roma daje.

M.Grahovac

Izvor: Flickr-Pedro Moura Pinheiro

Ono malo medija koji su ipak preneli vest sumnjivog kredibiliteta, uglavnom su se utrkivali ko će više da se sablazni nad golom ženom na stolu, pa je lako mogao da se stekne utisak tipa “čega se još dokon svet neće dosetiti”. A ako je neko dokon, naše pravosuđe svakako jeste. Ali, nisu se oni toga dosetili. Nyotaimori je japanska praksa klopanja sušija sa nage žene, a nantaimori sa golog mladića.

Biti živi poslužavnik, inače, uopšte nije lako. Podrazumeva trening kako bi se izdražalo nekoliko sati bez pomeranja, kupanje u posebnim sapunima bez mirisa, i polivanje hladnom vodom kako “poslužavnik” ne bi zagrevao serviranu hranu. Sasvim logično, ovaj redak vid serviranja uglavnom praktikuju zaljubljeni parovi, eventualno male grupe prijatelja, dok žurke baš i nisu uobičajene. Još logičnije, u Kini su nyotaimori i nantaimori zabranjeni iz očiglednih, higijenskih razloga.

Fotke gole poslužavnice su najverovatnije  zaista domaćeg porekla, pa koji god da je sindikat, stranački podmladak ili ogranak pokušao da evoluira dalje od pragnjeta. I naravno, čak nije ni urađeno kako treba. Ok, umesto sušija služeno je suhomesnato, to je razumljivo, ali gaćice na cici-poslužavnici su svakako ubile poentu obedovanja sa golog tela.

Svejedno, apelujemo na organizatore sindikalnih, stranačkih i kojih god “iventova” da se suzdrže od pokušaja da zažive ovakve eksperimente u domaćoj izvedbi. Jer svi znamo da se kod nas u javnosti potpuno nage pojavljuju samo profesionalke, a sanitarne knjižice svako može da izvadi preko veze.

N.Zorić

Izvor:Flickr-needoptic

Tako recimo, njegov otac, a moj pradeda, nije mogao ni da sanja da bi mu neko dozvolio da ide u školu i da se opismeni. Svet je bio takav, smatralo se da muškarci jednostavno nemaju mentalne kapacitete potrebne za pisanje i čitanje, a to im svakako nije bilo ni potrebno. Pre tih svega stotinak godina momcima je mesto bilo u kući, smatrali su se stubom porodice, bilo je sasvim jasno da je muškarcima priroda namenila ulogu oca i domaćina, dok su se žene starale o poslovima i bile hranitelji porodice.

Taj moj pradeda, recimo, nije mogao da kupi sebi kuću, ili bilo šta drugo, jer on jednostavno ništa nije mogao da ima. Bilo je prirodno i normalno da žena barata svim materijalnim stvarima, pa je pradeda tako, na neki način, bio prepušten milosti i nemislosti prvo majke, a potom supruge. Nije mogao ni da zamisli da ima posao i svoj novac, a još manje da se drzne i, recimo, odbije da se oženi suprugom koja mu je bila namenjena. Ako bi, pak, supruga nekad rešila da ga otera, nije imao drugi izbor nego da ode u manastar i tamo provede ostatak svog života, jer je bilo skandalozno i nezamislivo da slobodan muškarac tek tako živi.

Znalo se i kako se muškarac koji drži do sebe oblači. Ni slučajno nije smeo da pokaže svoj gležanj ili ključne kosti jer bi to značilo da nema moral, pa bi time mogao da uvredi čast svoje supruge i porodice, a ponegde čak i da bude obešen. Ljubav da i ne spominjemo, muškarac koji bi se drznuo da stupi u odnose pre, ili van, bračne zajednice rizikovao je da ga kamenuju, a, nažalost, u manje razvijenim zemljama je i danas tako.

Srećom, vremena se menjaju, i pre malo manje od sto godina muškarci su se organizovali i krenuli da se bore za svoja prava. Uspeli su da izdejstvuju pravo na svoj glas. Od tada, malo po malo, počeli su da se oslobađaju tradicionalne uloge muža i oca, da se školuju, da zarađuju za sebe, da imaju pravo da donose odluke u svom životu.

U znak sećanja na tu borbu, mi danas slavimo Osmi mart, dan Muškaraca. Za Osmi mart, tradicionalno, surovijem polu se poklanjaju pivo i vadičepi, u izlozima niknu posebna sniženja za gospodu, u kolektivima se organizuju svečani ručkovi za pripadnike jačeg pola, televizije apeluju da bar na današnji dan muškarci ne moraju da peru suđe, a po novinama niknu tekstovi puni primera uspešnih muškaraca koji se bave ženskim poslovima.

Na današnji praznik, nažalost, setimo se i kako borba još uvek traje, jer muškarci i dalje imaju niže plate od jednako kvalifikovanih žena, što mnogi i dalje pravdaju činjenicom da su muškarci pre svega očevi i zbog toga slabije koncentrisani na svoj posao. Setimo se i kako se muškarci tu i tamo još uvek kamenuju zbog nedoličnih ponašanja, ali i kako je zanemarljiv procenat muškaraca na rukovodećim položajima, kao i da se svega 1% svetske imovine nalazi u muškim rukama.

Ipak, danas je najvažnije da se setimo da muškarci imaju ravnopravan položaj u društvu, i da ih obradujemo vadičepom i pivom. Srećan praznik.

U.Popović

Izvor:Flickr-MrTopf

Filip Vukša, danju student, noću borac za prava sugrađana do sada je sa više od 650 prijava raznoraznim gradskim službama unapredio život u glavnom gradu. Tako makar piše u razdraganoj i uvek optimističnoj džabe novini 24 sata, koja kao nije ista što i Blic.

Filip je u stvari samo neko kome je dopandrčilo da čeka da se neki temo BusPlus profiteri iz GSP tabora stranački utale, uz Ser Đjiletov amin naravno, kolko to treba da se ugrade za neonsko-fluoroscentne cybertronic nalepnice koje se lepe na stanice sa nastrešnicom i toplim glasom bucmaste tete vas pozdravljaju kad noćom čekate autobus plus. Fići dopandrčilo, pljunuo čovek 80 evrića iz svog šteka, nije reklama za VIP, i odštampao sam nalepnice sa oznakama za noćni bus. Onda merdevine pod mišku, od stanice do stanice i lepio. Sad svi mi zabludeli, što noću izlazimo i pijemo alkohol posle 22h, znamo gde možemo da čekamo noćni plus autobus. Hvala Fići, ako ništa drugo, kad snimite dečka u gradu platite mu piće.

Direkcija za javni prevoz nije obeležila stanice, a nije si ni oglasila po ovom pitanju, još ne znaju šta da nalepe ko izgovor. A mediji su brže bolje pokušali da nam objasne kako je ovo primer ljubavi prema svom gradu i napravili jednu toplu priču o tome kako pojedinac može da promeni stvari, samo ako to želi i ima 80 evrića u šteku. Još samo da prestanemo da plaćamo porez i sve bi bilo savršeno, zar ne?

U nekoj dalekoj ozbiljnoj zemlji, kakva nismo, verovatno bi bilo krivično delo prepravljati natpise na javnim stajalištima, stanicama ili menjati saobraćajne znake kraj puta po sopstvenom nahođenju. Ali uhapsiti Fiću sada ne bi bilo predizborno korektno. Verovatno možemo očekivati da ga gradonačelnik zagrli i ugosti, a da studio Đ sve to snimi uz obaveznu sliku novog mosta i Jugoslava Pantelića. U nekoj dalekoj i ozbiljnoj zemlji bi verovatno te stanice na kojima zastaje noćni prevoz bile jasno obeležene, a to obeležavanje ne bi radili tursko-beogradsko-kiparski konzorcijumi. Ali avaj, mi ne živimo u toj nekoj dalekoj i ozbiljnoj zemlji. Mi živimo u gradu gde se alkohol ne prodaje iza 22h, gde se muzika gasi u ponoć i gde sveže kupljeni tramvaji ne idu po snegu jer su isuviše delikatni.

Mi živimo u zemlji, u gradu, na mestu gde svetli velika neonsko-flurescentna cybertronic nalepnica na kojoj piše:  Ugasi svetlo, štedi struju!

N.Savić

Pravila teranja postoje i u klubu.

Izvor:Flickr-Renata Chebel SP:00

Klupski mužjaci na scenu stupaju u čoporu koji čine jedan alfa mužjak i tri do pet mužjaka koji nemaju šansu za glavnu premiju, ali se nadaju ružnijoj ortakinji kojoj treba prevoz, večnoj nus-pojavi parenja alfa jedinki. Kako bi istakli svoju muževnost i privukli ženke, mužjaci pre izlaska upražnjavaju ritual kupanja, parfemisanja i uvlačenja u tesnu sintetiku.

U klupskom svetu, sintetika je poznata kao materijal koji stimuliše lučenje znoja, i samim tim i feromona koji predstavljaju moćan afrodizijak poznat po tome što kod hipersenzitivnih ženki može da izazove čak i preuranjenu laktaciju.

U klubu, čopor mužjaka spremnih za parenje odabira lokaciju sa koje se pruža najbolji pogled na ljudski ekvivalent pojilu u afričkoj stepi – plesni podijum. Vreba se plen.

Klupske ženke u sezoni parenja takođe upražnjavaju tradicionalne rituale spremanja, samo što kod njih pripremni period traje duže, uz obavezno slikanje mobilnim telefonom u ogledalu i stavljanje te slike na takozvani lajk test. Ukoliko slika ne naiđe na odobrenje u vidu 10 lajkova, u brus se ubacuju još po dva jastučića.

Ženke u klub stupaju takođe u čoporu, koristeći pritom proverenu tehniku usporenog snimka. U klub se ulazi izuzetno polako, leđa pravo, brada gore, sise i usta istureni, i oči koje vešto odmeravaju stepen primećenosti u klubu. U odmeravanju stepena primećenosti posebno se cene spuštene vilice mužjaka, i kiseli pogledi ženki iz drugih krda.

Alfa ženka svoju dominaciju terenom paradoksalno potvrđuje komplimentima upućenim svom krdu, kako bi pokazala da pored seksualnih kvaliteta poseduje i veliko srce i sažaljenje za svoje manje srećne drugarice. Tradicionalno, alfa ženka će prva kročiti na podijum, predvodeći ženski čopor. Ritual zavođenja može da počne.

Kao i mužjaci, i ženke luče feromone, a proizvodnja ženskih feromona stimuliše se uvijanjem. Uvijajući se, ženka zauzima takozvanu profil poziciju, u kome zainteresovanim mužjacima istovremeno nudi pogled na prednje i zadnje seksualne atribute. Vešti kukovi i savitljiva kičma kvaliteti su koji se u profil poziciji najviše cene. Alfa ženka će pokazati svoju nadmoć u igri zavođenja pokušavajući da kroz erotski ples desnim kukom dodirne pod dok levi kuk zadržava u prirodnom položaju.

Pored feromona, u ritualu zavođenja i kod mužjaka i kod ženki značajnu ulogu igra i etanol. Ženke etanol pronalaze u čašama sa drškom, slamčicama i suncobranima, a mužjaci u flašama. Uloga etanola u sezoni teranja je dvojaka – u fazi nade etanol potpomaže rast mišića u mužjaka i rast duda u ženki. Ukoliko parenje izostane, u fazi poraza, etanol na ženke deluje stimulišući osećaj da je nijedan nije vredan, dok kod mužjaka snižava kriterijeme.

Kako je priroda surova, a biološka konkurencija žestoka, izostanak parenja u sezoni je i za ženke i za mužjake česta pojava. Kao odbrambeni mehanizam, praktikuje se obećanje parenja u narednoj sezoni, običaj prilikom koga mužjak i ženka razmenjuju brojeve telefona, nadajući se susretu u sledećem teranju. Postoje i lažna obećanja parenja kojima se na manje bolan način iz igre odstranjuju nepoželjne jedinke.

Sezona parenja se za mlađe jedinke završava simboličnim hvatanjem poslednjeg noćnog autobusa, a kod zrelijih jedinki zatvaranje sezone se može prolongirati i do jutarnjih časova. I dok većina sa pojila odlazi praznih šaka, poneke jedinke će zoru dočekati u naručju novootkrivenog partnera, pružajući tako nadu ostalima, i pothranjujući sveopštu veru u natprirodna bića kao što su “Odmah oral ženka” i “Skidač zvezdi s neba” mužjak.

I baš kao što posle zime dođe proleće, tako se i prirodni ciklus teranja obnavlja.  Osveženi i puni nade, i mužjaci i ženke spremno iščekuju subotu, kada vođeni moćnim nagonima i biološkim instiktima započinju novu sezonu…

M.Grahovac

Izvor:Flickr-only_point_five

Ljubav prema otadžbini, naciji, i nacionalnom uspehu, jednima je postala svrha postojanja, a drugim izvor prezira. I dok bi jedni da što pre nature šajkaču i zajašu haubu svaki put kad Djoković pobedi. Drugi bi da da se ispovraćaju od muke svaki put kad wunder Nole grandslemuje neki turnir. Ruku na srce, ne riga se njima od Noleta, već od ovih po haubama, koji svaku pobedu naših sportista, iz “prevelike ljubavi” prema zemlji, uspeju da provuku kroz blato. Mi smo izgleda nacija koja je postala alegrična na samu sebe.

Kako je postalo toliko loše, u očima nekih, voleti svoju zemlju?  I šta ako neko želi da se ofarba o boje zastave, zašajkači i popne na haubu, zašto je nekim prezira vredno i tkz. srboidno orgijanje. A nekako čitav problem se uvek svede na onu “šačicu zabludele dece” sa po četrdeset krivičnih prijava za razbojništvo, prodaju narkotika i nasilno ponašanje, a nijednom pravosnažnom osudom. Verujem da bi većina nacije i te kako volela da ode na neki sportski događaj i uživa u sportu, navija za svoj tim, svoju zemlju, a da pritom ne mora da sluša politički program huligana i ekstremista.

Sa rezonom deteta, koje voli ili mrzi boraniju mi se odnosimo prem svakom pitanju u društvu. Volimo ili mrzimo Predsednika, volimo ili mrzimo partije, volimo ili mrzimo. Samokritičnost je odlika zrelosti osobe, sposobnost da uočiš svoje mane, ali i vrline, i ponašaš se kao ljudsko biće. Samokritičnost je i odlika zrelosti društa. A mi smo čini se od te samokritčnosti nikad dalje. Večito podeljeni i vođeni osećanjima preadolescentskog perioda, mi se zauvek delimo. Pa jedni druge brukamo, jedni se druguh stidimo, i na kraju jedni druge mrzimo. A ne vidimo da smo svi mi ustvari zajedno ponosni na uspehe nekih tamo vrednih momaka koji su uz ogroman trud, znoj i zalaganje za ono što vole, a to je sport, učinili da se, makar na dan, radujemo što smo deo istog tima.

M.Grahovac

Izvor:Flickr-Chandrahadi Junarto

Među najpopularnijim fešn brendovima ove zime sa trona je smenjena  Hello Kitty i zamenjena Hvala Bako džemperima u drap, grao, i kojim god tonovima, kao i Hvala Deko gunjevima od odranih ovaca. Kao poseban trend izdvajaju se Štrikiliki čarapice do kolena, kao i udobne, kućne Pletilja popkice.

U trendu je i silueta medveda, kao i Patrik Morska Zvezda, krojevi i silueta zahvaljujući kojima ne možete spustiti ruke ili normalno hodati. Što se tiče omiljenog ženskog asesoara, obuće, uticajni kreatori za februar predlažu Jeti čizme i Tigar gumenjarke u kombinaciji sa Štrikiliki čarapama. Neizostavni detalji ove sezone su i gaće nadbubrežnjače, vunene bodi-majice, kao i duge, perjane Keni jakne sa kapuljačom.

Od luksuznijih trendova, ukoliko sebi možete da ih priuštite, sigurno će vas obradovati povratak irvasovih koža na modne piste, kao i totalni kambek sovjetskih Kgb mantila od štovljenih losova. U trendu su i ski-kombinezoni poznatih svetskih marki, kao i dugačke, bele, pamučne gaće. Potpuni masthev za ovu sezonu predstavljaju čuvene kape, šalovi i rukavice popularne modne marke Nije-važno-šta-je-samo-da-je-debelo-i-toplo.

Istaknuti kreatori svetske mode takođe upozoravaju: ove sezone definitivno ćete ispasti totalni fešn-retard i retro-frik ukoliko iole insistirate da ostanete verni zastarelom trendu visokih potpetica, kratkih suknjica, šorceva i tankih čarapa.

I.Trifunović 

Izvor:Flickr-StreetFly JZ

Ima tu i nekog detalja o tome kako naftu iz robnih rezervi Ivanjica nije dobila u količini koju je tražila, a utreniran srpski um očas posla zamisli ekipicu u nekom magacinu, ili opštini kako pretače malko da ponese kući deci, ali to uopšte nije lepo, a ni bitno za poentu priče.

Obzirom na to da nam zemlja sa geografskog aspekta nije baš ogromna, nadamo se da će dotični helikopter uspeti da pomogne svima koji su ugroženi i zavejani, te da će se nekako ipak pronaći nafta potrebna za to.

U međuvremenu, nije loše ni razmisliti o tome da li u svojoj blizini imamo nekoga kome bi izlazak na sibirske temperature i sleđene trotoare posebno teško pao, pa ponuditi pomoć oko svakodnevne nabavke. Kako je ta pomoć obično neophodna starijim ljudima, kad malo bolje razmislite, nije to ni toliko teško. Retko penzioneri imaju novca za nešto više od hleba, mleka i jedne mandarine, pa vam kičma neće pući dok, eto, možda nekome spašavate i život, a kamoli kuk.

I.Trifunović

Izvor:Flickr-Kizzlexy

Nigde nema više glupih saveta no u seks rubrikama,  al’ ne treba suditi. Ma koliko ti saveti bili glupavi i netačni, oni možda pomažu nekim nezadovljnim ljudima da se samozadovolje. Možda neki uz pomoć prepričanog Cosmo članka o seksualnim pozama uspeju da nađu svoju, pa je zato i korisno povremeno zabaviti sebe čitanjem takvih članaka, a posle i samozadovoljite sebe, na stari, dobri, oprobani način koji vam uvek u(s)pali. Ali ako se posle čitanja takvih članaka izdeprimirate zbog toga što vam je seksualni život dosadan kao Pinkov novogodišnji program, a i bajat k’o akteri istog, onda brzo prstić na klitić  ili glavić, pa razlislite malo o svemu. Neke stvari su ipak bolno logične.

U vezi sa tim, istraživanje seksualnih poza je naveliko precenjena displina. I ne očajavajte, nikako nije tačno da ih koristite samo četiri. Istina je da se sve poze manje više svode na četiri osnovne  i varijacije na temu. Pa sad, ruka gore, vrat levo, sisama u desno, koleno na dole. Većina tih varijacija na temu se upravo i smatra novom pozom, te ima i svoje ime. Veća je verovatnoća da baš i koistite tu pozu, ali da ne znate kako se ona zove. Npr. kad se vi i vaš partner/ka panbrčite na kuhinjskom stolu, osim što kupite mrvice, upražnjavate i pozu koja se zove “duboki tanjir”, koja supicu od jednom čini neverovtano seksi, zar ne?  Kada vam partner podigne nogice preko svojih ramena i upre u vas ko u život’nju, e to vam je tkz. “čelični plug”. A da ste svi probali i “lenju kucu” verovatno niste ni svesni. Za ovu pozu je dovoljno da samo legnete na svog partnera/ku dok ona, ili on, mie ne sudimo o afinitetima, leži na stomaku sa polusavijenom nogom  u kolenu i veoma nežno joj ga/mu ga uvalite.

Dakle, svi vi koji ste mislili da se fakuckate dosadno, misionraski, 69-tno, pseći ili sa strane, evo dokaza da to radite na mnogo više načina i da vam seksulani život i eksperimentisanje nisu baš tako strani. Tako da nema briga. Jer u svim muškarcima čuči prava mala drolja, a u svakoj ženi kučka i zavodnica. Sve što treba je da se zaštitite od polno prenosivih bolesti i neželjene trudonoće i da uživate.

I mada ćete u pornićim otkriti da neki plaćenici umeju to i stojeći, i naglavačke, i na jednoj nozi, ma i bez nogu, opet, ne sudimo, ljudi vole različite stvari, većina tih akrobacija nemaju veze sa seksom i uživanjem, već sa olimpijskim veštinama poput gimnastike. Niko vam ne brani da probate, al’ sve i da uspete nećete dobiti poziv za Olimpijadu u Brazilu. Veće su vam šanse da se kanditujete za paraolimpijske igre, jer ko još može da se fakucka na gelenderu balkona a da ne isčaši rebro, ušine kičmu, polomi vrat. Isto tako, fakuckanje na tredmilu dok radi, premda je možda dobra kardio-vežba, teško da je nova seksulana poza.

Ništa ne fali starim dobrim pozama, sada kad znamo da ih nije samo četiri. Jer, obrni-okreni, i shvatite to bukvalno, uvek i zauvek prva i neophodna poza je, kita pravo. Sem ako nisi lezbejka.

U.Popović