Nisam ja, mama, majke mi!

U ovoj državi bar dve stvari ozbiljno ne valjaju. Jedna je, sasvim logično, vlast. Druga, malo manje očekivano, je ono što nazivamo opozicijom. Kako nam se izbori neminovno bliže, ove i one opozicije jedva će dočekati da opljuju vlast, i đe čula i đe ne čula. Da se razumememo, daleko od toga da je to pljuvanje nezasluženo. Ali, koliko je ubedljivo kada dolazi upravo od onih koji su vlasti, manje ili više, drug iz klupe?

Izvor:Flickr- _mubblegum_

Ok, izborni sistem nam je poprilično jasan. Mi, narod, sakrijemo se iza rasečene kartonske kutije i mastiljavom olovkom vezanom za kanapče od ponuđenih bilmeza odaberemo najsimpatičnijeg. Onda replublička izborna komisija za obilje evara sedne pa prebroji šta smo mi to zaokruživali, pa na osnovu toga proglase neke tutumbake narodnim predstavnicima i posade ih po skupštinama i vladama. Zatim, dotični hohštapleri 4 godine dižu dva prsta da odluče hoćemo li da dignemo neki kredit, da l’ je uredu da mlatimo svoju decu, vozimo se pijani autobusom, spizdimo zilion miliona na ko-zna-šta u vezi sa Kosovom i ostalo.

E, sad, ono što u čitavoj priči nekako nije logično, jeste kad predstavnici lepe nam opozicije sednu pa se, da izvinite, pokakavaju po svemu što se tih četir’ godine radilo, sve nam pa objašnjavajući kako oni sa tim nemaju apsolutno nikakve veze, kako oni ništa od toga podržali nisu, te kako samo treba da pustimo njih da oni budu malo glavni, pa da vidimo koliko su bolji, lepši i sposobniji.

U čemu je onda, jeli, poenta izbora, glasanja i višepartijskog sistema, kad nam je opozicija očigledno i po sopstvenim priznanjima bedno nesposobna da obavi svoj jedini posao, iliti da zaštiti interes nas tj. naroda?

I, još bolje pitanje, kako to da opozicija nije na vlasti? Ako nisu oni, koji su možda u manjini, al’ ipak čuče u skupštini i na račun naroda dižu ručice, nogice, čašice i cipelice, ko je onda to na vlasti? Da nisam možda ja, ili moj komšija nezaposleni invalid, ili možda vi, i nečija pokojna prababa?

Nisu li, dakle, i oni samim tim svojim učešćem (i još bolje, neučešćem) odgovorni upravo za sve one propuste i strahote koje navaljuju na vrat svojim većinskim drugarima iz klupe? Nije li i opozicija sastavni deo upravo te iste, buđave i nesposobne vlasti? Na osnovu čega su oni to uskraćeni za vladanje? Ne primećujem da im je iko branio da pišu pun penis amandmana na svaki moguć zakon, baveći se značajem mrdanja zapete reč levo ili reč desno? Ko je kriv što se pritom nisu bavili i nečim bitnijim i suštinskijim? Mi, ili možda baš oni?

Dakle, već je svima očigledno da nekog pravog izbora ustvari i nema. Naročito ukoliko ste na strani onih koji bi da glasaju za nekoga ko se, recimo, očigledno kupa svakog dana, ili je, kojim slučajem, zaista visoko obrazovana osoba koja bi cifre iz budžeta umela da presabere i bez digitorna, ili bar zna šta je to digitron; ili za nekog ko nema neutešnu potrebu da se dernja i mlatara rukama; ili, još bolje, ko pred ogledalom nije vežbao face tužnih kučića sa velikim usminama, ne bi li delovao blisko narodu. Ili… ma, za koga god ko u sebi nosi bar trunku razuma, smisla, poštenja ili želje za napornim radom.

Ništa se ja ne ljutim, i ništa to nije problem, nego, eto, samo molim goropadnu milu nam opoziciju da nas bar malo poštedi tih masnih laži kako su jadni juče pali s Marsa. Jer, eto, bar poneki od nas nisu.

V.Dragčević