Dok se ne udam, za mene muškarci ne postoje

Čekajući onog pravog, izvesna Britanka se u svojoj četrdesetoj još nije ni poljubila. Retki od nas su u mladosti spremni da donesu odluku da će svoje telo, odnosno svoju nevinost, sačuvati za onog pravog, a verovatno još i ređi za onu pravu. Lepe su to želje, i tu vrstu upornosti svakako treba pozdraviti, naročito ako sa druge strane postavite ekstreme promiskiteta tipa sedmoro odjednom u petnaestoj, kakvi se isključivo sreću samo u stravično bolesnoj mašti, al’ to za priču i nije važno.

Izvor:Flickr-David Blackwell.

Ipak, ako nasuprot konceptu “Čuvala me mama za velike stvari” postavimo neko normalno odrastanje sa prvim simpatijama, prvim poljupcima krišom iza škole, dilemama o prvom pipkanju za grudi il’ guzu, standarno traljavom prvom seksu i čarolijama koje nastaju kad se stvari malo navežbaju, čitava stvar možda više i ne deluje baš toliko razumno. Naročito ukoliko se pritom postavi i pitanje “A šta je to onaj pravi/ona prava?” i kako to uopšte osoba koja se čuva može da proceni da li je naišla na pravu stvar, ili joj je čekanje samo dopizdelo?

Da se razumemo, apstinencija odnosno čuvanje za brak ima i nekoliko praktičnih prednosti. Ne morate da se plašite seksualno prenosivih bolesti (mada to nikako ne znači da vam je urogenitalni trakt magično sačuvan od svih bolesti), ne morate da brinete o neželjenoj trudnoći, a pritom možete i da štedite lovu na depilaciji jer, realno, nikog nije briga za vaš šumarak. Dalje, ne rizikujete mladalačka ljubavna razočaranja, nema šanse da ćete iskusiti prevaru, ili bar loš i dosadan seks pre braka.

S druge strane, upravo činjenica da ste poštedeli sebe odrastanja uz sve te tako ljudske stvari teško da će vas učini zrelim i sposobnim partnerom, kada već jednom rešite da je za to došlo vreme. Dalje, mala ljubavna razočarenja koja ama baš nikoga u životu ne zaobiđu, verovatno mnogo, mnogo više bole kada je ulog daleko veći.

Čuvali se ili ne za onog pravog, šansa da smo se u proceni zeznuli ostaje ista. Međutim, ako stvari krenu po zlu, koliko li je snage nakon čuvanja potrebno da bi se taj zajeb sebi priznao, kad već i onim nečuvanim ta odluka teško pada?

Istina, kada se govori o čuvanju za brak, razlozi koji se navode obično se smatraju “višim” od ovozemaljskih, a obično se, makar u slučaju žena, dovode u vezu sa visokim moralnim načelima. I to je potpuno uredu, izuzev činjenice da ipak živite na ovoj planeti, te da je slaba šansa da ćete u ovom, a i u ne baš dokazanom narednom životu od svog čuvanja imati ikakve vajde.

Kao i u mnogim drugim pitanjima u životu, ključ je zapravo u pronalaženju prave mere za sebe. Ukoliko nekome baš pašu orgije u petnaestoj, ili pak nevinost u četrdesetojj, niko nema tu previše prava da sudi. Tuđe telo, tuđa je i odluka.

Al’ obzirom na to da su i jedno i drugo žešći ekstremi i poprilično odstupanje od onoga što se smatra normalnim i uobičajenim, i jednu i drugu odluku ne bi bilo zgoreg preispitati sa nekim mudrim terapeutom. Suočeni sa razumom, logikom i pitanjem šta je zaista dobro za vas, sva je šansa da bi se bar devedeset posto apsitinentnih il’ promiskuetnih odreklo svoje odluke. Al’ avaj, taj razgovor se, nažalost, nikad na vreme ne desi.

U.Popović