Helo, opština, du ju spikiš ingliš?

I Kuriru se nekad omakne da učini nešto relativno pametno. Izvrteli ljudi brojeve telefona 25 srpskih opština, na ne baš tečnom engleskom predstavili se kao strani investitori i tražili nekog sa kim bi o tome moglo da se (na engleskom) razgovara. Od 25 opština, u njih 5 naiđoše na službenike koji su baratali sa više od No, tu-tu-tu-tu.

Da su eventualno i naišli na službenika ili čelnika opštine koji engleskim jezikom barata na nivou dostojnom odraslog čoveka sa srednjim, ili ne-do-Bog, visokim obrazovanjem sva je šansa da bi nesretni novinari Kurira takođe morali da spuste slušalicu, al’ dobro, to je manje bitno.

Izvor:Flickr-Atilla1000

Ipak, u čitavoj priči tragično je što malo ko primećuje da se zamišljeni investitor ne bi mnogo bolje proveo ni na srpskom.

Poslovna kultura nalaže da se na telefon javite sa osmehom, izgovarajući pritom ime kompanije ili odelenja za koje radite, potom svoje ime, a na kraju i nešto tipa “Dobar dan, izvolite”. U srpskim opštinama javljanje na telefon uglavnom se odrađuje rečju “Opština!”. Idelan način da se kako građanin, tako i mogući investitor, oseti krajnje dobrodošlo, zar ne? O spuštanju slušalice stranci ili klijentu, za šta u ozbiljnim firmama bez problema sledi otkaz, da i ne govorimo.

I hajde sad, pronađimo za naše mile opštinare sjaset izgovora, od toga da nisu oni ni dužni da govore engleski jezik, preko toga da nam je školstvo odavno načisto propalo pa nisu ni mogli u školama išta da nauče, preko toga da su kursevi jezika preskupi za njihove malecne plate. Ok.

Ali, čime da pravdamo rezultate sličnog, i daleko obimnijeg istraživanja iz juna prošle godine, koje je sprovela Nacionalna alijansa za lokalni demokratski razvoj, pa ko god oni bili?

Na adrese 149 opština u Srbiji poslat je e-mail sa tri pitanja, od čega dva na srpskom i jedno na engleskom, koja su se ticala potrebnih dozvola za početak posla, visine komunalnih taksi i brojeva telefona za dalji kontakt. Od 149 opština, njih 6 (i slovima, šest!), odgovorilo je na sva tri pitanja. Da li su makar ti odgovori bili tačni, nije nam poznato.

U pomenutom istraživanju, svaka treća opština u Srbiji nije bila u stanju da potencijalnog investitora udostoji bilo kakvog odgovora, pa makar on bio i “Nemamo pojma, će da vidimo pa da Vam javimo”. U predstojećoj predizbornoj kampanji, logično, tek svakoj desetoj opštini usta neće biti puna stranih investitora, velikih potencijala, i ostalih floskula.

Nije dakle, problem u neznanju stranog jezika, ni slabom baratanju kompjuterskom tehnologijom, ni u činjenici da će se sirotim opštinarima sada najviše smejati upravo svi oni koji engleskim ne barataju ništa bolje, al’ im uredno po radnim biografijama stoji veri gud ingliš nolidž.

Problem je, nažalost, po običaju u tome što već godinama prećutno tolerišemo neznanje, nevaspitanje i neprofesionalizam, pritom se, u većini slučajeva, tiho gnušajući svakog ko se ne uklapa u obrazac bahatog bolimekurcizma pitanjima tipa “Šta s’ praviš pametan?”, ili “Šta s’ ti praviš fin?”.

Dakle, na neki surov karmički način, nema druge nego da zaključimo da smo bar malko kolektivno zaslužili evri maderfakin bulšit det kams ar vej.

Dem it.

N.Zorić