Kao Milka Canić

Teško se budim. Mozak pokušava da otvori oči, a kapci kao da su puni super-lepka. Jedva čujem, jedva mislim. Do toaleta odem na auto-pilotu, pa se vratim pod toplinu ćebeta, zgrabim daljinski, pljuge, upaljač i pikslu. Čula mi još ne rade, al’ proces razbuđivanja nepovratno počinje. Jutarnji dnevnik pustim da vidim šta bih da obučem, i smatram da je dan počeo.

Izvor:Flickr-hang_in_there

Međutim, jutros izgleda beh više bunovan nego prethodnih dana. Kroz krmeljive oči shvatam da dnevnik opet, i dalje, i zauvek počinje sa “Dobro jutro, predsednik Srbije”. Iz dana u dan, svaki dan, od kad za sebe znam moji dani počinju uz “Dobro jutro, predsednik Srbije”, a večeri uz “Dobro veče, predsednik Srbije”.

Gledam, i trudim se da verujem, al’ predamnom je opet lice starije gospođe koja oduševljeno recituje: “Naš je predsednik najlepši, sve ga žene vole, luda sam za njim!” Luda, jes’ luda, bar je nešto pogodila. Gledam, i teško mi je da poverujem. Gospođa nije baš toliko starija da bi moglo da se kaže da je lekciju o ljubavi za predsednika učila na Golom Otoku. A kao da jeste.

Napokon uspevam da otvorim oči i nekako razbistrim pogled. Voditelj se smeška, kunem se da ni frizuru ni odelce nije menjao za mog života, baš kao ni one jedne te iste papire koje dan danas vrti po rukama. Papir broj tri, večit kao i sve u vezi sa dnevnikom. “Jačanje stabilnosti, snažna ekonomija”. Ugledni analitičar ekskluzivno za dnevnik obećava porast.

Vest broj četiri, sad mi je već jasno da nam svakog jutra puštaju isti dnevnik. Sažaljiv i prigodno jadan reporter iz unutrašnjosti u jakni sa početka osamdesetih objašnjava kako je i u Zaječaru loše. Tužna priča o tome kako građani teško žive i kako su prinuđeni da stežu kaiš za još koju rupicu. Počinjem da primećujem da bih u slučaju da sam kaiš stezao svakog dana, kako mi ceo život ljubazno poručuju, davno sebi presekao cirkulaciju i umro. Sada već budan i širom otvorenih očiju, konstatujem da to nije loša ideja.

Počinje vest broj pet, a ja već svestan da ne moraju više ni da se trude da je izgovaraju. Pa ja sve ovo odavno napamet znam! Nezapamćen uspeh mladih sportista koji su se sa evropskog prvenstva u hrkljušu vratili sa dve medalje. Širok osmeh voditelja, i sugestivno unošenje u kameru. Raduj se, Srbine, raduj se, patrioto, zar ne vidiš da smo bolji od svih! I ja, šta ću, radujem se.

Fala kukcu, napokon vremenska prognoza, samo to sam ustvari i hteo da vidim. Preko ekrana mi preleće loše dizajnirana mapa zemlje koja i dalje nije baš sigurna gde su joj granice. Vreme će biti oblačno i maglovito, uz mestimične padavine. Današnji dan biće nepovoljan za hronične bolesnike, asmatičare i sve koji veruju da im zdravlje od vremena zavisi. Negde daleko od nas, tajfun je opustošio grad, i ja sam opet srećan što živim ovde.

Muzički gost jutarnjeg programa dira me u srce starom narodnom, kao i uvek. Sat jasno i glasno kaže da treba da se spremam da krenem. Dakle, vreme šućmurasto, nema šta, rešio sam. Obući ću ovu svoju jaknu koju imam, i lažan, sramežljiv poluosmeh koji govori da mi nije dobro jer to nije lepo, al nije mi ni loše jer se to ne sme.

Budan, a bolje da nisam, sad već uveliko shvatam. Nije osvanuo novi dan. Nije osvanuo odavno, i neće nam svanuti skoro.

Dobro jutro, predsednik Srbije.

Dobro veče, predsednik Srbije.

Laku noć, predsednik Srbije.

I.Trifunović