Ispovest bivšeg pijanca

Potaknut herojskim delom malog Bože u ostavci, a još više ne toliko istorijskim, ali svakako potresnim okolnostima sopstvenog vikenda, reših i ja da podnesem ostavku. Ostavku na mesto dežurnog pijanca, i to neopozivu. A nije čak ni doktor morao da mi zabranjuje.

Izvor:Flickr--icanteachyouhowtodoit

Moja ljubav prema alkoholu počela je, čini mi se, još pre nego što sam naučio da napišem sopstveno ime. Sećam se kako sam čežljivo gledao u starije dok su pili pivce. Ona gusta, bela pena, belja od šlaga sa rođendanske torte, a ispod tečnost puna mehurića i osmesi na licima meni dragih. Znao sam da moram to da probam. Tete u pretesnim i premalim bikinijima koje su nudile limenke i znojave čaše blagotvornog napitka sa stranica šarenih magazina samo su potvrdile moju želju.

I tako, zamolio sam strikana da i meni sipa malo pivca. On se obradovao, široko osmehnuo, potapkao me nežno po potiljku, ispreo čitav hvalospev o tome kako sam pravi naslednik naše loze junačke, i sunuo mi u čašu od jednog deci tri četvrt pene i srk piva, onako kako se četvorogodišnjacima i sipa prvo pivce.

Kada sam, nedelju-dve kasnije sledeći put tražio malo piva, baba me zamalo opaučila preko nosa. Već tada, čini mi, naučio sam bitnu životnu lekciju o strpljenju i služenju pića maloletnicima. Sačekaš prvu proslavu, snimiš najrumenijeg muškog pretka za astalom, praviš se naivan i tražiš da gucneš iz njegove čaše. Ako dotični pije rakiju, ide malo teže, al’ tad spomeneš sise neke tete, i opet te razgaljeno počaste.

Tako je proteklo prvih nekoliko godina mog alkoholičarskog staža. Prva značajna prekretnica dogodila se u šestom osnovne. Ekskurzija u Šupljoj Steni, ne znam zašto se dvanaestogodišnjaci odjednom utripuju da su odrasli, ali koliko prvo popodne u renomirano-raspadnutom radničkom odmaralištu, nas šestorica udružili smo džeparce i krišom kupili paklicu Bonda i litar vinjaka. Ukus je, naravno, bio odvrataniji nego da nam je palo na pamet da ližemo zgaženog daždevnjaka sa zadnje gume auto-prevoza Miloje, ali smo se brzo dosetili da mešamo vinjak sa koktom. Naš koktel, istina, imao je ukus kao da je gorepomenuti daždevnjak pride imao i gljivičnu infekciju, ali smo svejedno svi bili ponosni što smo veliki, što se teturamo, i što smo na kraju pozaspali po podovima i kraj toaletnih školjki, baš kao naši očevi. Razredni nas je posle malo izgrdio, mi obećali da nećemo nikada više, i zaista, vinjak sa koktom u životu nisam opet okusio.

Do velike mature, čini mi se da sam probao baš svaki alkohol koji na svetu postoji. Nije to bilo ništa namerno, nisam imao jasnu želju da postanem alkoholičar. Od rođendana do ekskurzije, od slave do preslave, pa Nova godina, Srpska nova godina, svadbe, ispraćaji i krštenja, ili samo blejanja u kraju i ispred dragstora – nametne se čašica sama po sebi. Maturske večeri se, iskreno, ni ne sećam, znam samo da mi je laknulo kada sam ipak uspeo da izbegnem da jednoj kravi iz suprotne smene platim hemijsko čišćenje sedam tona rezedo šifona u kom je bila, a koji sam joj veselo ispeglao u pola plesa.

Vozački ispit položio sam uz dva pelinkovca. Prijemni za faks uz dve loze. Prvi posao dobio sam zahvaljujući flajki viskija koju smo moj budući direktor i ja na mom završnom razgovoru slatko podelili. Majci je život spasio lekar sa kojim sam pred operaciju drmnuo čašicu konjaka koji sam mu doneo, za sreću, i da mu se ne tresu ruke. Svetlanu nikad ne bih zaprosio da nisam to veče oljuštio dve litre nameštaja. Naše svadbe se sećam samo sa slika, a kad mi je rodila Luku završio sam u urgentnom.

I gledam ti ja tako sad u petak Luku, veliki je već dečko, četiri je napunio u junu. Gledam ja njega, gleda on mene tim ogromnim, plavim očima i maša se ručicom za tatinu čašicu. Pita jel’ sme. Meni suzica u oku zaigrala, onako, nije da mi nije milo, udari me neka emocija. Razmišljam, veliki je dečko, vreme je.

Gledam ja Luku, gleda Luka mene, a sa zida njegove dečačke sobice obojicu nas sa postera, preko zlatnog trofeja, gleda Đoković lično. Mislim se, mog’o sam i ja da pikam loptu tako. Mog’o sam, al ja sam piko čašu. I tako ti se rešim.

Rekoh Luki da ne pipa čašu, fuj, pec, to je bljak. Neće ni ćaća to sranje više ni da lizne.

I evo, reč koju dadoh pred sobom, sinom, Novakom i Bogom do danas sam održao.

Čuvam još jedino svoju pljosku, onako, za svaki slučaj.

D.Vujić